НА АВАЛИ, ПРЕД ТЕК ПОДИГНУТОМ ЦРКВОМ СВЕТОГ ДЕСПОТА СТЕФАНА Поновно крштавање митске планине У лакомисленом заносу и неразуму, краљ Александар Карађорђевић је 1934. срушио средњовековни утврђени град Жрнов и крај њега крсну Капелу Српског незнаног јунака. Тако је „рашчишћен терен” за Мештровићев маузолеј који припада туђој езотеријској традицији и реплика је гробнице персијског цара Кира. Само неколико месеци касније краљ Александар је убијен, а неколико година потом исто се догодило и његовој држави. Осамдесет три године касније, трудом племенитих и самосвесних људи, с благословом патријарха српског, православни крст и храм враћени су на Авалу. Поново је освештана ова митска гора која памти дуже од нас
Пише: Игор Давидовић
Фото: Драган Боснић и Архива НР
Било је то велико недело. Трагично. На Авали, пре више од осамдесет година. У име неких езотеријских учења и наводне симболике нове државе, краљ Александар је наложио да се „рашчисти терен” на врху планине, да би на том месту био подигнут маузолеј Незнаном јунаку. Kaко би утицајном вајару Ивану Мештровићу, било омогућено да своје идеје преточи у дело, требало је обавити неколико крупних захвата – пре свега, уништење старог утврђеног града Жрнова, као и крсне капеле Српском незнаном јунаку, која се налазила подно зидина. Са симптоматичном упорношћу, краљ је испунио задатак који је сам себи поставио (или је ипак следио нечија упутства).
До данас овај неразум није потпуно објашњен, а суверен, који је лично присуствовао минирању Жрнова, на бројне критике одговарао је себи својственом охолошћу. Само једном приликом, затечен у недоумици, изговорио је да није знао да је Жрнов био стари српски град. Мислио је, наводно, да су то остаци турске тврђаве, па је зато наредио уништење. Још једна у низу његових прескупих и трагичних бесмислица. Он сам није ни дочекао завршетак радова. Исте године, тек неколико месеци касније, убијен је у Марсељу. Маузолеј је завршен у септембру 1937. а читав комплекс је свечано отворен следеће године, на Видовдан. На дан када су Срби жртвено и херојски на Косову пострадали бранећи крст, свечано је објављено да крста на Авали више нема. Крст са уништене капеле Српском незнаном јунаку, чији се кракови простиру на све четири стране света, мештани су склонили у порту Цркве Марије Магдалене у Белом Потоку, подно Авале, а зид око порте подигнут је од камена разореног Жрнова.
КРСТ НА КРОВУ БЕОГРАДА
Од тада траје настојање да се Авала поново освешта и крсти. И то се најзад догодило овог јануара 2017, тачно осамдесет три године касније.
Мештровићев Маузолеј, оличење велике српске духовне, симболошке и политичке лакомислености, заправо копија гробнице персијског цара Кира, још увек стоји на истом месту. Али сада на врху Авале, у непосредној близини, блиста и мали храм посвећен светом деспоту Стефану Лазаревићу, оном који је у средњем веку обновио Жрнов и Београду доделио славу престонице. Тим новим освештавањем и крштавањем ове планине, симболички веома важне, испуњена је вишедеценијска жеља великог броја људи.
– У непосредној близини овог места, 1934. године одиграло се својеврсно духовно самоубиство, проистекло из необуздане гордости, у којој један властодржац бива омамљен утиском да све почиње са њим – подсећа нас пред новом црквом на Авали отац Владимир Вићентијевић, парох белопоточки. – Бесом и динамитом уништени су трагови историје, вере и достојанства. Са средњовековним утврђењем Жрновом нестала је и капелица, нестао је крст са Авале. Од тада до данас била је присутна жеља, нарочито међу престоничком елитом, да се врати крст на „кров Београда”. Милошћу Божјом, искреном жељом добротвора и заслугама општине Вождовац, успели смо да за годину дана подигнемо овај храм, који је прави украс Авале, а посвећен је светом деспоту Стефану. Пред његовим ликом и делом, и пред овим великим малим храмом, питамо се којим ћемо путем кренути – тешким, али светим стазама деспота Стефана и његовог оца, кнеза Лазара, или стазама отпадништва и богоборства које нам данас, нажалост, толико намећу и подмећу.
Авала је митски дар, дуге историје. Она је келтски Авалон, место где одлазе душе праведника. На њој Римљани граде своју истурену одбрану Сингидунума и оближњих рудника. У средњовековној Србији, Жрнов је био једно од шест најзначајнијих утврђења. Турци су га преузели и доградили. Авала и Жрнов су сведоци непрестаног страдања, напада и отпора, уздизања и рушења.
ДАРОВИ ДОБРИХ ЉУДИ
Ту су вођене тешке борбе у Првом светском рату, када је и један малолетни дечак у српској униформи погођен аустријском гранатом у груди. Разнесено срце расуло се по падинама Авале, а тело су, вођени војничком чашћу, сахранили немачки војници. На дрвеном крсту су написали: „Ein unbekannter serbischer soldat”. „Непознати српски ратник”. Храмом који је управо опет заблистао на Авали, срце одважног дечака је поново закуцало. – Својевремено рушење града Жрнова је покушај убиства Бога живога – вели отац Владимир Вићентијевић. – Али, ево, освешћује се српски народ и сада се поново чују звона са крова Београда. Постављени су и крстови који стално треба да нас подсећају да имају хоризонталу и вертикалу. Вертикала је спој неба и земље, а хоризонтала су јединство и слога народа, који су нам преко потребни. Кад год смо били сложни, ишли смо три корака унапред. Када није било слоге, онда смо тај крст, нажалост, сами рушили, чиме смо рушили себе и свој идентитет. И авалски храм треба да окупља и подсећа, нарочито младе људе, да је ово иста она земља којом је и Свети Сава ходио, те да његов наук увек треба да нам буде у глави и срцу. Храм светог деспота Стефана на Авали чека на унутрашње уређење, за шта су, разуме се, потребна нова средства.
– Читав овај храм саграђен је несебичним даровима добрих људи, који не желе да се истичу у јавности. Црква је, наравно, наћи начина да укаже на њих, не због почасти, које им нису ни потребне, већ због трага пред потомством које треба да се учи на примерима отаца. Ми верујемо да ће им се придружити нови добротвори, у складу са својим могућностима. Јер, градећи храм, ми градимо себе и уздижемо се у Христу. Сигуран сам, стога, да ћемо у скорије време довршити храм и да ћемо у њему моћи да богослужимо. Пошто ово није парохијска црква, имамо идеју да у периоду од маја месеца, па све до позне јесени, ово место постане стециште разних културних, уметничких, спортских догађаја. Да покренемо дечје уметничке колоније и окупимо талентоване, како би деца кроз различите активности успоставила и прави однос са вером и Богом. Довољно је да буду мало у цркви, да науче основне молитве, а потом, кроз игру, дружење у природи и занимљиве активности, да пројавимо у њима Христа и упутимо их на то како да буду ваљани и честити људи.
***
Српски незнани јунак
– Управо срце малолетног дечака који је овде погинуо у Првом светском рату, срце „српског незнаног ратника”, треба да нам буде позив да ослушнемо своје срце и свој ум, те успоставимо равнотежу међу њима. Да наше срце буде обасјано љубављу Христовом, а да наш ум буде просвећен науком јеванђелском и светосавском. Ако успоставимо ту везу, а црква изврши своју мисију и пружи руку свим душама жељним Бога, сигуран сам да ће и они на исти начин узвратити – беседи свештеник Вићентијевић.
Било је то велико недело. Трагично. На Авали, пре више од осамдесет година. У име неких езотеријских учења и наводне симболике нове државе, краљ Александар је наложио да се „рашчисти терен” на врху планине, да би на том месту био подигнут маузолеј Незнаном јунаку. Kaко би утицајном вајару Ивану Мештровићу, било омогућено да своје идеје преточи у дело, требало је обавити неколико крупних захвата – пре 
свега, уништење старог утврђеног града Жрнова, као и крсне капеле Српском незнаном јунаку, која се налазила подно зидина. Са симптоматичном упорношћу, краљ је испунио задатак који је сам себи поставио (или је ипак следио нечија упутства). 
Он сам није ни дочекао завршетак радова. Исте године, тек неколико месеци касније, убијен је у Марсељу. Маузолеј је завршен у септембру 1937. а читав комплекс је свечано отворен следеће године, на Видовдан. На дан када су Срби жртвено и херојски на Косову пострадали бранећи крст, свечано је објављено да крста на Авали више нема. Крст са уништене капеле Српском незнаном јунаку, чији се кракови простиру на све четири стране света, мештани су склонили у порту Цркве Марије Магдалене у Белом Потоку, подно Авале, а зид око порте подигнут је од камена разореног Жрнова.
средњем веку обновио Жрнов и Београду доделио славу престонице. Тим новим освештавањем и крштавањем ове планине, симболички веома важне, испуњена је вишедеценијска жеља великог броја људи.
смо да за годину дана подигнемо овај храм, који је прави украс Авале, а посвећен је светом деспоту Стефану. Пред његовим ликом и делом, и пред овим великим малим храмом, питамо се којим ћемо путем кренути – тешким, али светим стазама деспота Стефана и његовог оца, кнеза Лазара, или стазама отпадништва и богоборства које нам данас, нажалост, толико намећу и подмећу.
Ту су вођене тешке борбе у Првом светском рату, када је и један малолетни дечак у српској униформи погођен аустријском гранатом у груди. Разнесено срце расуло се по падинама Авале, а тело су, вођени војничком чашћу, сахранили немачки војници. На дрвеном крсту су написали: „Ein unbekannter serbischer soldat”. „Непознати српски ратник”. Храмом који је управо опет заблистао на Авали, срце одважног дечака је поново закуцало.
– Својевремено рушење града Жрнова је покушај убиства Бога живога – вели отац Владимир Вићентијевић. – Али, ево, освешћује се српски народ и сада се поново чују звона са крова Београда. Постављени су и крстови који стално треба да нас подсећају да имају хоризонталу и вертикалу. Вертикала је спој неба и земље, а хоризонтала су јединство и слога народа, који су нам преко потребни. Кад год смо били сложни, ишли смо три корака унапред. Када није било слоге, онда смо тај крст, нажалост, сами рушили, чиме смо рушили себе и свој идентитет. И авалски храм треба да окупља и подсећа, нарочито младе људе, да је ово иста она земља којом је и Свети Сава ходио, те да његов наук увек треба да нам буде у глави и срцу.
Храм светог деспота Стефана на Авали чека на унутрашње уређење, за шта су, разуме се, потребна нова средства.
уздижемо се у Христу. Сигуран сам, стога, да ћемо у скорије време довршити храм и да ћемо у њему моћи да богослужимо. Пошто ово није парохијска црква, имамо идеју да у периоду од маја месеца, па све до позне јесени, ово место постане стециште разних културних, уметничких, спортских догађаја. Да покренемо дечје уметничке колоније и окупимо талентоване, како би деца кроз различите активности успоставила и прави однос са вером и Богом. Довољно је да буду мало у цркви, да науче основне молитве, а потом, кроз игру, дружење у природи и занимљиве активности, да пројавимо у њима Христа и упутимо их на то како да буду ваљани и честити људи.
